Borba sa bolešću i siromaštvom
Osim što više ne može da radi, Dobrivoja najviše boli što ne može da obezbedi deci ni osnovne uslove za život, niti da podigne nadgrobni spomenik svom bratu. Sve je to, kaže, izazvalo ogroman stres i dovelo do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja.
“Ne mogu da sedim, a ne mogu ni da ležim. Kad treba da ustanem, zube kidam. Neki put i po celu noć ne mogu da spavam – aj što me ubiše bolovi, nego misao kad uvati… Nekad sam radio, obezbeđivao porodicu, a sad bogami došlo teško vreme. Radi dece mi je najviše, mali su još, šta će oni…“, kroz suze govori Dobrivoje Šljivić (58), bivši borac sa Kosova i Metohije.
Deca hrabro koračaju ka obrazovanju
Njegova najmlađa ćerka Valentina je đak prvak i jedini učenik u školi u selu Popova kod Blaca. Njihov dom je kilometrima udaljen od civilizacije, a do njega vodi jedino neuslovni zemljani put.
“Mi tim putem svakog dana pešačimo zbog škole. Strahinja i ja imamo devet kilometara do Blaca i još toliko nazad, što je teže jer je uzbrdo. Valentina ima četiri kilometra do svoje škole i mnogo mi je žao što tako mala mora toliko da hoda s teškim rancem na leđima. Majka joj uvek spremi sendvič da bi imala snage i ja je bodrim, ali nekad ne mogu. Nažalost, ovuda niko ne ide jer nije ni za traktore, kamoli kola”, ispričala je dvanaestogodišnja Milica, dodavši da se najviše plaše vukova i divljih svinja jer ih ima u okolini.
Strahinja, najstariji sin koji pohađa srednju ugostiteljsku školu, uveliko pomaže porodici. Njegov odnos prema porodici pokazuje koliko su rano morali da odrastu.
“Sa 13 godina sam počeo da sečem drva. Ranije je otac, sad većinom ja. Kad ne idem u školu, zorom idemo u šumu, mora se nešto zaraditi. Idem i sa drugarom da beremo šljive. Nekad kad nam je hitno za novac, onda i odsustvujem iz škole. Inače, nisam išao na ekskurziju u osmom razredu. Imao sam tad para, ali mnogo su tražili. Sačuvao sam to, pa obukao sestre i mene”
Kuća Šljivića je pred urušavanjem
Kuća Šljivića nije dovršena i u jako je lošem stanju. Krov prokišnjava, vlaga je stalno prisutna, nameštaj se raspada, a najgore je, kaže majka Julijana, što deci kaplje iznad kreveta.
“Ceo život nadničiš-bednikuješ, svako te ucenjuje, radila sam čak i za pet jaja ili parčence mesa. Samo da imaš deci da daš, ali od kad je on oboleo bude dana i kad zafali… Sad sve manje i ima posla, nema ljudi više, a i novac je izgubio vrednost. Kuću, nažalost, usled svih problema nismo mogli do kraja da sredimo. Umesto poda je beton, ormari se raspadaju, ali najgori je krov. Prokišnjava na više strana, a šta malo i zakrpimo brzo vetar odnese. Deci kaplje iznad kreveta, vlaga je, nije svejedno što udišu ovo. Dve godine sam s njima bila u školskom objektu dole u Popovi, ali tamo su uslovi još gori, pojavile su se i zmije, pa smo se morali vratiti u planinu”
Bez primanja, bez dečijeg dodatka, uz nadu u bolje sutra
Teško je živeti bez ikakvih primanja. Porodici Šljivić su 2018. godine ukinuli pravo na dečiji dodatak zbog vlasništva nad manjom šumskom parcelom. Sada su dobili obaveštenje da ponovo ispunjavaju uslove i da imaju pravo na tu pomoć, zbog čega se s pravom pitaju: „Ko je jeo njihove pare prethodnih sedam godina?“ Julijana je trenutno privremeno zaposlena kao domarka u školi za 13.000 dinara mesečno – novac koji im znači mnogo u ovom trenutku.
Humanitarna organizacija „Srbi za Srbe” ulila nadu
Organizacija „Srbi za Srbe” pokreće veliku humanitarnu akciju za porodicu Šljivić, sa ciljem da im obezbedi novu kuću bliže školi, bolnici i ljudima. Evo šta povodom toga kaže Dobrivoje Šljivić.
„Verujete li da sam četiri sata plakao kad ste zvali? Odmah sinu viknuh – kuća sine, zvali Srbi za Srbe! I ova mala stalno ponavlja kad će one čike, kad će doći čike za kuću. Ogromnu ste nam nadu dali, daće Bog da se uključe dobri ljudi. Da se mojoj deci vrate osmesi na lica.”
