Još samo ovaj put, kažu.
Još samo jedan autobus, još samo jedno dizanje ruku, još samo jedna parola, još samo jedan aplauz za ljude koji ne znaju šta znači položiti ispit, a danas izdaju naređenja.
Radim godinama. Na privremenim, povremenim, ponižavajućim poslovima koji se ne zovu tako samo zbog ugovora, nego zbog odnosa koji sa sobom nose. To sam ja, privremen, povremen i ponižen!
Završio sam fakultet. Nisam “pao s neba”. Nisam hteo ovo. Tražio sam posao, pošteno. Verovao da će znanje nešto vredeti. Ali nisam imao “šemu”, nisam imao “vezu”. Imao sam diplomu. Imao sam veru da mogu pošteno.
Na kraju sam završio ovde. U stranci. Učlanjen, ali ne uveren. Prisutan, ali bez duše.
Pišem komentare koje ne bih ni pročitao. Delim objave koje ne bih ni otvorio. Tapšem dok mi se želudac prevrće. Svaka reč koju napišem, svaka lajkovana objava, svaki prisilni “Bravo predsedniče!” — to je kap samoprezira.
Skupljam bodove. Ne da bih se takmičio, već da bih preživeo, da bih ostao u “igri”. Ma koliko prljava, ma koliko izvan mojih uverenja, ne mogu nazad, a ne mogu ni da oguglam. Ne mogu više ni da se pogledam u ogledalo. Svaki novi dan me jede iznutra.
Ljudi koji nisu završili ni srednju me uče kako da “dobijem za stalno”. Kao da je to nagrada, a ne osnovno pravo. Kao da sam na audiciji, a ne na radnom mestu.
Kažu: “Samo još ovaj put. Onda si siguran.” Kao da postoji sigurnost u sistemu koji traži da prodaš sebe.
Movi miting, od prethodnog još ima grčeve u stomaku, a nisam čak ni stigao da slušam govornike, odmah sam se izgubio u gužvi i pobegao što dalje…
Ne želim da idem.
Svaka ćelija u mom telu vrišti protiv toga. Ali idem. Jer ne smem da izgubim ni ovo što imam. Jer neko kod kuće računa na mene. Jer nemam gde. I mrzim se zbog toga.
Znam da nisam sam. Znam da nas ima još. Moralnih. Poniženih. Ucenjenih. Tiho se lomimo, jedan po jedan. Jer sistem nije napravljen da opstaneš ako imaš obraz.
Ali i najduža tišina ponekad eksplodira u krik. Možda ne danas. Možda ne sad.
Ali jednog dana — možda i ovaj tekst bude deo tog krika.