U selu Trbunje kod Blaca, daleko od kulturnih centara tadašnje Evrope, 1899. godine rodio se dečak koji će kasnije postati jedan od najbuntovnijih i najneukrotivijih pesnika koje je Srbija ikada imala. Pravo ime mu je bilo Radojko Jovanović, ali je pod pseudonimom Rade Drainac ušao u književnu istoriju kao simbol boemije, slobode i umetničkog nemira.
Drainac nije voleo granice – ni u životu, ni u umetnosti. Bio je pesnik који je bežao od pravila, urednosti i građanske uglađenosti. Živeo je brzo, pisao još brže. Njegove pesme bile su prepune slike gradova, kafana, ljubavi, skandala i tuge. Sam za sebe je govorio:
„Pesnik, apaš i profet. Don Kihot, poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije.”
U mladosti je prošao albansku golgotu, školovao se u Francuskoj, lutao pariskim ulicama, svirao violinu u bioskopima da preživi, pa se vratio u Beograd – gde je postao stalni gost kafane „Moskva“, poznat po tome što je noći završavao pod stolovima, a dane među papirima i stihovima.
Godine 1922. pokrenuo je časopis „Hipnos”, želeći da srpskoj poeziji udahne nešto potpuno novo – svoj pravac, „hipnizam“, spoj ekspresionističke intuicije i slobodarskog duha. Bio je to revolt protiv šablona, forma protiv forme. Zbirke poput „Bandit ili pesnik” i „Banquet” prožele su njegovu sliku – umetnik koji ne traži priznanje, već da bude upamćen. Ako ne po pesmama, onda – kako je sam rekao – po skandalu.
Drainčev život bio je vrtlog: putovao je kao novinar širom Evrope, voleo žene, vino i slobodu. Živeo je siromašno, umro bolestan i zaboravljen – 1. maja 1943. u beogradskoj bolnici, od tuberkuloze. Ipak, na sahrani mu je glumac MiliVoje Živanović recitovao pesmu „Nirvana”, vraćajući pesniku glas u večnosti.
Danas njegovo ime nosi Narodna biblioteka u Prokuplju, a pesničku nagradu „Drainac“ dobijaju novi stvaraoci. Iako je živeo kao marginalac, Drainac je svojim stihovima pomerio granice. Njegova poezija i danas miriše na duvan, vino, Pariz i Beograd, ali pre svega – na slobodu.
Jer, kao što je i napisao:
„Ako me ne upoznaju po poeziji – upamtiće me po skandalu. I ni briga me nije.”
Rodna kuća
Rodna kuća Rada Drainca nalazi se u selu Trbunje, nadomak Blaca. To je tradicionalna seoska kuća, sačuvana kao simbol kulturne baštine ovog kraja. Kuća je jednostavne arhitekture, izgrađena od kamena i drveta, s karakterističnim krovom pokrivenim ćeramidom. Danas je pretvorena u spomen-muzej, gde se čuvaju fotografije, rukopisi i drugi lični predmeti Drainca, a posetiocima pruža priliku da osete duh vremena i života ovog izuzetnog pesnika.
Pesma – Nirvana
Šumne noći ko javori sinji
Tamom grobnom leže mi na dlanu.
Bolestan sam mnogo, mnogo:
Jedinu zvezdu u ovoj pustinji
Vidim svoju ranu.
Pritisla me stidna žalost
Ko olovna ploča
Nigde jedan vedar dan.
Slomila me tužna malaksalost
Na lјubav, život i san.
Da mi je samo u rodni kraj da odem što pre
I umrem tamo
Zaboravlјajući sve.
Pa kad me put groblјa ponesu volujska kola
Kao nekad u mladosti
Nada mnom da zaplaču od istinskog bola
Bele breze tužne od starosti.
To su zadnji snovi u noćima šumnim ko javori
sinji
Otvoreni kao rane
Koje u ovoj pustinji
Gnojem kaplјu na protekle dane.